Kako je Služba postala Agencija – kratka televizijska istorija srpskih tajnih agenata

Televizijski film Lovac protiv topa iz 1986. godine jedan je od retkih iskoraka Siniše Pavića u domen savremenog trilera. Međutim, ovaj televizijski rad je deo jednog šireg okvira - Četiri jahača Jugokalipse. Naime, tokom osamdesetih postoje četiri ostvarenja koja su upozoravajuće prikazivala delovanje ekstremističke emigracije na razbijanju Jugoslavije.

Već 1984. godine Miki Stamenković snimio je Opasni trag, priču o obračunu Službe državne bezbednosti sa kosovskim separatistima. Sledeće 1985. snimljen je Brisani prostor, serija koja blago fikcionalizuje slučaj ubacivanja ustaša da dižu ustanak u Hercegovini. 1986. izašao je Lovac protiv topa a 1987. Mesto susreta Beograd u kome je obrađen zapadni lanac izvlačenja pravoslavnih relikvija i prodaje na zapadnim tržištima.

Izuzev u poslednjem naslovu, u prva tri glavni likovi bili su agenti Službe državne bezbednosti. Ipak, najbliže upečatljivom liku od krvi i mesa sa kojim se može identifikovati publika došao je maestro Siniša Pavić, čiji opus – i to ne smemo zaboraviti – čini i serija Otpisani.

Lovac protiv topa prikazuje klasičan sistem regrutacije posrnulih mladih ljudi u svet političkog esktremizma. Priča počinje kao slučaj mladog hrvatskog džeparoša, hapšenog zbog pevanja ustaških pesama u SFRJ, koji polako biva zaveden i korumpiran da postane ustaški terorista. Tokom prvog ulaska u zemlju sa nemačkim pasošem i identitetom, namiriše ga DBovac koji ordinira u letovalištu koje posećuju stranci i počinje akcija konstatovanja da li je reč o ubačenom elementu. Kada ga ubace drugi put sa još novijim identitetom, cilj mu je da podmetne nekoliko bombi koje bi stvorile strah, upropastile turističku sezonu, smanjujući devizni priliv SFRJ.

Uprkos tome što priču započinje radikalizovani džeparoš, glavni junak je agent Službe kome upoznajemo i privatni život koji je naravno ozbiljno narušen akcijama vezanim za očuvanje državne bezbednosti.

U trilerskom pogledu, Pavićev scenario je korektan, u pojedinim aspektima čak i duhovit. Milan Štrljić je vrlo neposredan u izlaganju lika mladog DBovca koji je vrlo brzo raskrinkao slučaj ali mu šef ne veruje. U ovom detalju, Pavić pokazuje da je dobro savladao lekcije iz američkih filmova, da su starešine često trome u rezonovanju ali da gledalac uvek može verovati u onog malog čoveka u Službi koji je neiskvaren i bori se za pravdu. Nekoliko životnih situacija donosi i Pavićev srdačni narodni humor, recimo sukob Štrljićevog DBovca i lokalnog Galeba koji mu ometa istragu, u interpretaciji Aljoše Vučkoviča, ili rasejanost agenta u scenama porodičnog života kada recimo zaboravi da pokupi dete iz obdaništa, u kome mu suprugu igra Jelica Sretenović.

Zanimljiv detalj je da se mladi Tihomir Stanić pojavljuje u jednoj od epizodnih uloga. On je na neki način kopča televizijskog filma Lovac protiv topa sa bezbednosnim diptihom Ubice mog oca – Državni službenik u produkciji Predraga Antonijevića.

Više od trideset godina kasnije, vraćamo se na teren Službe. Ona je sada promenila ime i zove se Bezbednosno informativna agencija a glavni junak serije Državni službenik je Lazar Stanojević, operativac koji se možda tek rodio kad je emitovan Pavićev rad. U međuvremenu je televizija sazrela, agent iz Lovca protiv topa je bio u pravu, letovališta gde su naši operisali sada su u drugoj državi, ali i dalje su na zadatku.

Ako se aktuelni period Zlatnog doba televizije može definisati kroz jednu osobinu onda je to svakako tematska okrenutost serija porodici. Kao da većina značajnih serija ove epohe, zvanično otvorene Sopranovima pokušava da nam kaže da čime god da se bavite, bilo da ste mafijaš, sovjetski tajni agent prerušen u američkog građanina, vitez iz vremena koje se nikada nije desilo ili superheroj, ne možete pobeći od porodice i problema koja ona nosi za svakoga od nas.

Zato je Državni službenik pre svega serija o porodici. O junacima koji pokušavaju da odvoje svoj uzbudljivi poslovni život od privatnog, serija o očevima i sinovima, o tome šta se od greha predaka prenosi na potomke, ali iznad svega serija o ženama koje moraju ostati jake u muškom svetu naseljenom opasnim momcima koji nikako da odrastu.

Glavni junak je mladi čovek kroz čije ćemo lično sazrevanje i transformaciju u prvoj sezoni pokušati da predstavimo svu složenost zadataka kojima su na svakodnevnom nivou bave agenti tajne službe i cenom koju plaća njihov lični mir. Veliko je zadovoljstvo imati Milana Marića u toj ulozi kao izuzetno harizmatičnog, darovitog i pre svega promišljenog glumca koji se dobro nosi sa svim slojevima koje donosi Lazarev lik.

Kad je reč o protivnicima, u filmu SB zatvara krug iz 1974. imali smo neku urotu amorfne strane sile i ekstremista iz naše emigracije. Isto je bilo i u Lovcu protiv topa. U Državnom službeniku neće biti ustezanja. Naša publika će moći da uživa u direkntim dvobojima srpskih agenata sa stranim kolegama iz tradicionalnih i poznatih skraćenica sa tri slova a ako gledanost omogući da bude još sezona, svakako da ćemo proširiti repertoar tih duela.

Prikaz geopolitičke situacije dat je bez ustezanja, vrlo je aktuelan i serija će u nekim epizodama delovati kao da gledate direktan prenos svakodnevice. Smatram da je bilo vreme da se okuražimo i da više neprijatelje i strane aktere ne prikazujemo uopšteno i bez imena.

Za razliku od kolega pre tačno 33 godine, voleo bih da ovoga puta uradimo posao do kraja i da naš agent zaokruži sliku srpskog obaveštajca koja će ući u popularnu kulturu i stati uz rame sa već definisanom ikonografijom koju su druge kinematografije izgradile o svojim junacima.

Lazar Stanojević je lik koji kao i svi mi gleda Džejmsa Bonda na ekranu i zabavlja se, ali Džeka Bauera može da sretne u nekoj mračnoj uličici, a Keri Metison u čekaonici Doma zdravlja ispred Dispanzera za mentalno zdravlje, i nema čega da se stidi.

Dimitrije Vojnov

(tekst prvobitno objavljen u dodatku Blica Pop & kultura)